Muzika

U muzici između 1890. i 1910, kao i u samoj kulturi, mogu se uočiti mnoge protivrečnosti, okretanje mističnom i starom, odbacivanje moderne, a sa druge strane moderna muzika koja je nakon 1910. dovela do serijalizma, dodekafonije, atonalnosti, tj. potpuno novih vidova muzičkog izražavanja, gde više nije bio bitan celokupan utisak, već osećanja slušalaca u momentu sviranja određenog akorda.

Zbog svega toga, u ovom periodu postojalo je više različitih pravaca . U muzici se još uvek mogu uočiti tragovi romantizma (Brams, Maler, Štraus, Verdi, Pučini, ’’Velika petorka’’, Grig, Sibelijus), impresionizma čijim se tvorcem u muzici smatra Klod Debisi (Claude Debussy) i, na kraju, začeci savremenih muzičkih izraza (Šenberg, Bartok, Stravinski, Prokofijev, itd.).

Kompozitori, pevači, dirigenti, čuveni interpretatori postaju traženi širom sveta i nova muzika raznih delova sveta, uprkos izraženim karakteristikama, postaje internacionalna.

Funkcija muzike koja spaja narode je i u tome što ona zapravo spaja i umetnosti, postaje inspiracija pesnicima i slikarima (Verlen, Malarme, grupa Nabis). Zbog čega se javlja i težnja ka sinkretizmu umetnosti u jednu. Lep primer zajedničke inspiracije za više umetnika je Saloma (drama Oskara Vajlda (Oscar Wilde) po kojoj je Rihard Štraus (Richard Strauss) napisao operu sledeći Vagnera, Gustav Klimt (Gustav Klimt) je, inspirisan glavnim likom ove opere, naslikao nekoliko slika).

Оduševljenje muzikom је očigledno, naročito u Beču, gde je znak otmenosti bilo sviranje nekog instrumenta. Ovo je veoma uticalo na visok standard u kvalitetu muzike. Zbog toga, u svim krajevima Evrope, počinju da se obrazuju institucije koje podstiču muzičko stvaralaštvo (Pariz – Schola cantorum i Vagnerovska revija, Barselona - Associacio Wagneriana).

Kada govorimo u Vagneru (Richard Wagner) i njegovom uticaju na kulturu, važno je spomenuti da je on ponovo uveo u umetnost mitologiju i divljenje mitskoj prošlosti sveta. Suština njegove reforme opere se sastoji u postavljanju drame kao cilja, a muzike kao sredstva da se dosegne taj cilj. Bio je inspiracija mnogim potonjim kompozitorima (Claude Debussy, Gustav Mahler, Richard Strauss, Arnold Schönberg itd ), muzičarima uopšte, ali isto tako i brojnim piscima (Charles Baudelaire,  Friedrich Nietzsche, Thomas Mann,  itd), slikarima (Aubrey Beardsley, Pierre-Auguste Renoir) i režiserima.

Takođe, jedan od najuticajnijih kompozitora druge polovine XIX veka je Đuzepe Verdi (Giuseppe Verdi). Zajedno sa Vagnerom smatra se začetnikom muzičke drame. Sada tema dela počinje da biva običan, jednostavan čovek i njegovi problem. Tu tradiciju Verdijeve opera u Italiji nastavljaju Pjetro Maskanji (Pietro Mascagni), Ruđero Leonkavalo (Ruggiero Leoncavallo) i najtalentovaniji od svih – Đakomo Pučini (Giacomo Puccini).

U drugoj polovini XIX veka, u muziku se uvodi novi žanr – opereta. Procvat ovog vida zabave odvija se na prelazu iz XIX u XX veki. Razvijala se najviše u Parizu i Beču. Pored operete, nastaju i simfonijske poeme koje svoj vrhunac doživljavaju sa Rihardom Štrausom.

Novonastala kultura posećivanja kafea i kabarea dovela je do promena u muzici. Ona postaje dostupna većem broju ljudi. Sada se neke operete održavaju i na ovakvim mestima (npr. Moulin Rouge gde su se svake večeri u 10 sati održavali koncerti plesača (npr. Can-can) ili razne operete).

Interesantno je da se ovih godina u muzici koriste folklor i tradicionalna muzika kao osnova za nova dela klasičnih kompozitora i to u mnogim delovima Evrope. Koriste se melodije i teme iz narodnih pesama specifične za pojedina podneblja. Jedan od interesantnih primera za to je balet Krcko Oraščić Petra Iliča Čajkovskog, ‘‘Ivanjska noć na Golom brdu’’ Modesta Musorgskog, itd.

  Nazad na početak