Ускликнимо с љубављу светитељу Сави!
- Детаљи
- Датум последње измене среда, 26 јануар 2022 23:14
- 26 јан
Савина равнотежа
Чини се да је српски светитељ Сава успео да чује, кроз векове, мудре речи неоплатонисте Светог Августина:
“Ако ћутиш - ћути из љубави.
Ако говориш - говори из љубави.
Ако опомињеш - опомињи из љубави.
Ако опрашташ - опрости из љубави. Унутрашњи корен нека буде љубав, из овог корена може израсти само добро.”
Живео је у складу са овим саветима и оставио их је такве своме народу.
„Нико не може порећи да између Светог Саве и српског народа постоје неке тајанствене и неразлучне везе. Чудесна трајност Савиног култа кроз историју, хагиографску књижевност, народну и уметничку поезију још увек задивљује. Они који верују да народи имају душу, морају доћи до закључка да су Срби у Светом Сави препознали себе. Рекло би се да од његове успомене не могу да се растану зато што су у њему сагледали свој идеал и свој архетип. Ако негде постоји идеја српског народа, као што то бива у свету Платонових идеја, онда ту идеју пред Богом представља Свети Сава. Заиста, тај свети Немањић је најлепше оличење и најплеменитији израз српске душе (…)”.
Овако своја размишљања о Светом Сави записује 1975.г. Марко С. Марковић, српски политиколог, филозоф и теолог у свом предавању, одржаном у Бирмингему и Паризу.
Обраћањем Светом Сави, као најтипичнијем представнику српске духовности, ми дефинишемо српство и своју српску културу, откривамо светосавље и спознајемо сами себе.
Поредећи себе са другим народима и покушавајући да нађемо некога ко би у њиховим националним историјама подсећао на Светог Саву, можемо приметити лик Јованке Орлеанке „(….) која је успела да помири родољубље и веру (...), али је Сава то постигао далеко пре ње, не узимајући у руке мач“.
(М.С.Марковић)
Живећи и јединству истинитог, доброг и лепог, Сава је сав друштвени и политички живот потчинио вери и оживотворио га као једино такво могуће решење, синтетизовано од вредности највишег реда.
Трагајући за Савином духовном браћом у литератури, а не само у националним историјама других народа, ми их можемо пронаћи у позитивним јунацима Ф. М. Достојевског: у кнезу Мишкину, старцу Зосими, Аљоши Карамазову. Сви они припадају истој духовној породици. „Геније Достојевског је далеко отишао у трагању за Христом, у потрази за свечовеком, за типом човека који би највише личио на Богочовека. Али душевна драма Достојевског је у томе што Свечовека није нашао и, уколико му се приближио, што су његови хероји били само плодови његове уобразиље, а не живи створови. А Сава је жив, Сава је свечовек. Док човечанство – у агонији или у порођајним мукама, ко то може знати? – и данас лута и блуди за свечовеком и свечовечанским идеалом, код нас је свечовек по земљи ходио”. (М.С.Марковић)
“Путује по мрачној земљи
Штапом пред собом
Мрак на четверо сече
Хитне дебеле рукавице
Претворене у мачкетине
На сиву војску мишева
Одвеже вериге сред олује
И земљу од старе храстовине
За стајаће звезде везује
Пере шапе својим вуковима
Да трагови мрачне земље
На њима не преживе
Путује без пута
И пут се за њим рађа” ( В.Попа: “Путовање Светог Саве”)
Уз помоћ Светог Саве у српском народу успоставиле су се многе равнотеже: равнотежа између Истока и Запада, равнотежа између цркве и државе, између родољубља и љубави према човечанству, између акције и контемплације.
Самим тим, и разбистриле су се све „мутне воде“ прошлости, векова и ублажиле народне бољке, па се у свему што је Сава радио, делао, проповедао, увек видео блесак Истине, Добра и Лепоте.
Приредиле: Гордана Богдановић и Наташа Лазић Максимовић