• 2
  • gimn2
  •  DSC0069
  •  DSC0047 (2)
  • DSC 4570
  • DSC 4580
  • DSC 4569
  •  DSC0078

Претрага

Смерови

Распоред наставе. Алати и упутства за наставу на даљину.
Кликни на слику за детаље.
COVID-19

Свети Сава 2021.

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

 

Свети Сава (1175-1235)

Свети Сава је био печат наше историје по чистоти и непорочности своје личности, и по лепоти и обимности мисије, и по државничкој продорности и стварању . Он је једна од највећих фигура европског 13. века. Све што данас, како каже Јован Дучић: „...у српској земљи блиста на сунцу вечности, огледало се у плавим немањићким очима тог нашег мудраца, писца, политичара и светитеља, без којег, вероватно, наша нација не би данас уопште постојала. Ниједан народ није имао заслужнијег човека.“, закључује Јован Дучић.

 

Српско хришћанство је, захваљујући Светоме Сави, добило специфичну националну димензију, која ће и нацију и културу обликовати не само у периоду средњега века и под дугим турским ропством, већ и у време изградње модерне српске државе у 19. и 20. веку.

На почетку српског средњег века стоје отац и син Немањићи, први с мачем и владарским жезлом, други с крстом и књигом.

Кад се говори о утемељитељу Српске православне цркве, њеном првом архијереју, онда је то прича о Светом Сави који је мудро деловао између тадашњих центара, Рима и Цариграда; онда је то прича о Светом Сави који је написао први манастирски типик, прву службу једном немањићком свецу, свом оцу, Светом Симеону. Прво житије, први црквени закон, прве хрисовуље потичу од њега. Све што је касније у том облику код нас написано, написано је по његовом обрасцу.

Свети Сава је схватио оно што је готово неминовно на просветитељском путу и у просветитељском послу, а то је да, како примећује и теолог Бранко Радовановић, : "... о патњама, као својеврсним спознајним и себеобретњским моментима, сведочанство остављају многи којима је Бог дао да кроз писану реч буду учитељи многима."

Боравећи на Хиландару, Свети Сава је осетио потребу, да према својој најбољој мери, искује беочуг у ланцу припадању српству и српској традицији. За разлику од оних који дођу на Хиландар и остану обузети пуком изузетношћу тренутка, осећањем да су на месту о којем се слуша и приповеда, а до којег се ретко и тешко стиже и који су застали пред чудом традиције, и за разлику од других, малоборјних, које привуку море, растиње, мириси, боје, грађевине, сјај фресака и икона (они дижу очи ка чуду природне и уметничке лепоте), најмање је трећих, који ће, омамљени дубоким брујањем вечности, осетити Манастир, као уточиште и погнути главе пред чудом духовне спознаје. Свети Сава је припадо трећима.

 

****

 

Војислав Илић: „Свети Сава“

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
на капији затвореног светогорског манастира?
„Већ је прошло
тавно вече, и нема се поноћ хвата,
седи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата.

Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тело, уморне су моје ноге –
ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.

Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата
и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну

и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.

Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено божанствена мудрост краси.

За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.

Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,

векови су прохујали и многи ће јоште проћи.
Ал` то дете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.“

(Приредиле Гордана Богдановић и Наташа Лазић Максимовић)