Koliko dugo se bavite novinarstvom, koje ste sve poslove kao novinar radili i koji sada obavljate?

     Novinarstvom se bavim punih 25 godina. Počela sam u Radio-Podrinju i Lozničkim novinama gde sam „ispekla zanat“ učeći od starijih kolega i radeći u svim redakcijama, osim u sportskoj, ali sam povremeno bila u prilici da kao dežurni urednik zabeležim i koju vest iz tog sektora. Inače, najduže sam se zadržala u političkoj redakciji – više od dvadeset godina. Sada radim u Lozničkim novostima tako da se vraćam na početak svoje profesionalne priče.

     
Da li ste nekada razmišljali da napustite posao novinara i zbog čega?

     Ako bih rekla – mnogo puta, ne znam koliko bih bila iskrena i prema sebi i prema vama. Ali, da kažem ovako – povremeno sam imala krize smisla. Nisam nikada razmišljala o tome tokom burnih devedesetih ili zbog raznih pritisaka, ali sam se pitala, ponekad, kakva korist od ovog što ja radim. Najbliže toj odluci bila sam pre nekoliko godina kada sam „kažnjena“, bez prava na odbranu jer se direktorici (politički kadar) nije dopala moja autorska emisija u kojoj sam citirala delove iz knjige Miloša Vasića o ubistvu Zorana Đinđića. To što joj je smetalo u ,,njenom“ programu, morala je iste večeri da gleda na svim kanalima. Moja kazna sastojala se u tome da sam bila upućena na tronedeljni odmor iz prethodne godine i to usred snimanja materijala za seriju emisija o nasilju. Tada sam mislila da se nikada više neću vratiti i da više nemam razloga da se bavim novinarstvom. Ali, dogodilo se nešto što mojoj ličnoj patnji nije dalo da sklizne u očaj, naime tih dana moj telefon nije prestajao da zvoni jer su mnogi ljudi koje sam jedva i poznavala želeli da me podrže. Vratila sam se, ali mnogo jača, jer profesiju sam već prebolela, dakle, dala sam sebi još jednu šansu. Dve godine kasnije otišla sam bez kajanja, ali ništa manje bolno. To se dogodilo nakon privatizacije. Bila sam bez posla skoro dva meseca. Dovoljno dugo da na miru razmislim o svemu i tada sam donela suludo hrabru odluku da pokrenem novine, što sam i uradila zajedno sa još nekoliko kolega i evo, danas izlazi trinaesti broj.

     Da li ste u Vašem dosadašnjem radu osećali pritisak političara i drugih javnih ličnosti i kako novinari mogu da se odupru takvim pritiscima?

     Svaki novinar bez obzira šta da prati može napisati esej na tu temu. Oblici pritisaka su razni i to ne mora uvek biti otvorena pretnja. Vrlo često se svodi na prijateljsku sugestiju ili upozorenje ili traženje objašnjenja zašto je nešto tako napisano. Bilo je situacija da poslanik na sednici Skupštine opštine Loznica direktno napadne novinara, a da ne reaguju ni predsednik skupštine ni ostali odbornici. Novinar sedi i ćuti jer nema pravo na reč. Sad, što ni poslanik po poslovniku nije imao pravo na reč, nikom ništa. Da li treba spominjati koliko je bilo nerazjašnjenih ubistava ili fizičkih napada na novinare i njihove porodice? Svojevremeno je bio predlog novinarskih udruženja da se zakonom reguliše da je napad na novinara, napad na službeno lice, ali nije se odmaklo daleko od predloga. Mislim da bi to moglo da pomogne u većini situacija, ali verovatno bi i dalje naručioci ostajali nepoznati. Osim toga, sve češći oblik pritisaka je i preko zatvaranja raznih fondova ili uticanje na oglašivače da izbegavaju određene medije i tu ne možete ništa, jer za to obično nemate ni jedan opipljiv dokaz. Ali, to su suptilniji načini pritisaka. Mislim, da ne postoji neki univerzalni način zaštite. Uglavnom se sve svodi na proteste udruženja, malo buke u javnosti i opet iz početka.      Na ovo pitanje je teško odgovoriti zato što ne postoji odgovor na širem planu. Možda bi odgovor mogao da bude u većoj solidarnosti među novinarima koji bi za početak mogli da bojkotuju one zvaničnike koji na najbrutalniji način, javno vređaju i omalovažavaju novinare. Ja još uvek nisam čula da je neko dobio javno izvinjenje, a sve dok se to ne dogodi, takvi zvaničnici će i dalje slati poruke nižima po rangu da je takav model ponašanja dozvoljen.

     Šta mislite, da li javnost vidi medije i novinare kao profesionalne i odgovorne?

     Mislim da se ne može dati uopšten odgovor. Mislim da tiraži novina i rejtinzi gledanosti i slušanosti programa dovoljno govore. U svakom slučaju danas ima medija kojima se može verovati i čini mi se da raste poverenje javnosti u medije, ali da veliki uticaj ima i žuta štampa koja takođe ima krug čitalaca koji veruju u njih. Na žalost na tržištu je sve više takvih novina koje opasno manipulišu javnošću, koje fabrikuju afere, ali mislim da to ne rade samo zbog tiraža već u interesu raznih političkih struktura i tajkuna.

     Da li novinari imaju mogućnosti da slobodno iznose svoja mišljenja, da mogu da kritikuju i analiziraju.

     Novinari su uvek imali tu mogućnost jer uvek su postojali mediji koji su negovali kritički pristup. Međutim, sve ima svoju cenu, pa smo tako bili svedoci sjajnih listova koji su nestajali, ali i novinara koji su plaćali drastične cene svog slobodumlja. Ovde treba reći da je mnogo lakše novinarima u velikim i moćnim redakcijama, jer oni ne nastupaju kao slobodni strelci. Mnogo je teže raditi u unutrašnjosti, u malim redakcijama koje nemaju para da plate ni osrednjeg advokata, a da ne govorimo o tome da u takvim sredinama novinari poznaju lično aktere događaja o kojima pišu kao i većinu svojih čitalaca ili slušalaca.

     Da li mediji (i u kojoj meri) vode računa o pravu na privatnost i da li poštuju dostojanstvo ličnosti?

     Ozbiljni mediji uvek vode računa o tome. Međutim, i njima se omakne da u nekim situacijama zaborave da dovoljno zaštite pravo na dostojanstvo ličnosti o kojoj govore i to najčešće kada je u pitanju neka žrtva nasilja. Nedavno smo imali primere da su mediji poneti stravičnim vršnjačkim nasiljem nad jednom devojčicom išli dotle da su čak objavljivali i snimke sa mobilnih telefona. Međutim, veći je problem namernog, sračunatog ataka na dostojanstvo ljudi. Postoji problem takozvane žute štampe koja svoju uređivačku politiku koncipira upravo na skandalima bilo stvarnim ili izmišljenim ne samo na estradi nego i u politici. Svi pamte fotografije iz hotelske sobe jednog našeg visokog državnog funkcionera. Na zapadu to je dozvoljeno i prihvatljivo jer se smatra da političari nemaju pravo na privatnost takve vrste. Svi se sećamo afere Klinton i mnogo drugih sličnih... Međutim, mnogo više se vodi računa o dostojanstvu ljudi koji nisu iz sfere javnog života.

     Koliko obrazovanje i iskustvo novinara utiču na kvalitet rada i profesionalizma?

     Ja mislim da je to presudno. Novinar, zaista mora imati široko obrazovanje da bi mogao da razume događaje, da prepozna pojave, da ih predvidi, ali i da bude svestan posledica svojih reči i uticaja koji mediji imaju na formiranje javnog mnjenja. Takvi novinari imaju i veće samopouzdanje i lakše se odupiru pritiscima. Neznalice su opasne u svakoj profesiji kao i loši ljudi, kao, uostalom, i oni koji misle da sve znaju. Novinarstvo zahteva stalno učenje.

     Da li su mediji danas u Srbiji društveno odgovorni i šta vi mislite koje su osnovne funkcije medija u savremenom društvu?

     Osnovna funkcija medija je da informišu. Samo istinitim i objektivnim informacijama mediji opravdavaju svoje postojanje i funkciju u društvu. Oni mogu imati i istraživački i edukativni karakter. Imamo sjajne primere za to u velikim mrežama kao što je BBS. I B92 je imala nekoliko kampanja koje bi mogli nazvati i edukativnim i društveno odgovornim, kao i serije vrlo gledanih istraživačkih emisija.

     Na koji način konkurencija medija na tržištu utiče na poštovanje profesionalne etike novinara, i da li postoje još neki razlozi koji utiču na (ne)poštovanje novinarskog kodeksa?

     Konkurencija utiče na niz stvari, ali na poštovanje etike utiče pre svega uređivačka politika. Ako je vlasnik medija vezan za neki interesni lobi on će prema njemu kreirati i uređivačku politiku. Prema tom konceptu će i okupiti ekipu novinara. Pravi profesionalci neće sebi dozvoliti da rade protiv profesionalne i ljudske savesti i tražiće za sebe prostor gde mogu izraziti svoj profesionalizam. Svojevremeno je bilo reči i o osnivanju Suda časti u okviru udruženja novinara, ali ostalo je samo na ideji. Mi i danas na raznim televizijama i u štampi možemo još uvek sresti autore koji su se devedesetih teško ogrešili o novinarski kodeks. Međutim, kako na nivou celog društva nije bilo dovoljno hrabrosti za suočavanje sa greškama iz prošlosti, a da i ne spominjem lustraciju, tako je i u novinarstvu to pitanje ostalo otvoreno. Mislim da je to ozbiljan propust jer sve što se dogodi jednom može i svaki drugi put kada se za to ukaže prilika. Poremećen sistem vrednosti i promocija lošeg ukusa, nažalost dugo će još biti problem društva u Srbiji.

10. 06. 2008. god.